Тител

Тител је старо насеље, са Бачем најстарије насеље у Бачкој. Захваљујући свом положају са доминантним брегом над пространом равницом и рекама које га окружују (Тиса, Дунав, Бегеј), Тител је одувек био погодан за насељавање.

На његовом тлу су некада живели Дачани, па потом келтска племена. Почетком нове ере, простор који су некада насељавали Дачани и Скордици, насељава сарматско племе јазиги. Прве писане римске споменике налазимо у развалинама на Тителском брегу крајем И века нове ере. Римљани подижу и своје утврђење, чији ће остаци бити до краја развучени тек 1790. године када су досељеници из правца Београда градили своје куће у Тителу користећи грађу из старих римских зидина.

На територији данашњег Титела смењивала су се током периода сеобе народа монголска племена Хуни, Авари, Протобугари, германска племена, затим Готи, Гепиди и Словени.

Мађари су почели да се насељавају у Панонску низију крајем IX, да би средином X века владали подручјем око ушћа Тисе у Дунав.Тител се у то време помиње као утврђено насеље. Крајем XI века мађарски краљ Ласло I основао је у Тителу августински манастир чиме почиље нови период у развоју насеља. Овај добро ситуирани манастир уживао је велики углед у Угарској, а његове старешине деценијама су вршиле дужност краљевских канцелара или вицеканцелара. Средином XИИ века забележено је да је Тител многољудно место, да његови становници  имају велике поседе и добре животне услове. Од краја XIV века тителски каптол је био највећи велепоседник у јужном делу Бачке. Око 1440. Тител је био део поседа деспота Ђурђа Бранковића, који је добио као мађарски вазал.

С обзиром на све већу опасност од Турака, кардинал Тома Бакач, пропозит тителски, 1500. године повећава утврђени град. После пада Београда под турску власт (1521) стратегијски значај тителске тврђаве расте, њој се намењује главна улога у заштити јужне границе од надирања турске војске. Марта месеца 1526. године град ипак освајају Турци. Пошто су Мађари напустили насеље пред Турцима, августински манастир је опустео. Од 1541. Тител је седиште нахије Сегединског санџака.

Вредне податке о насељу за време турске окупације даје Евлија Челебија, који је забележио да су у Тителу на почетку XVII века постојале три џамије, две текије, три медресе и четири школеза стицање основних знања. Ту је био и један амам, пространа чаршија, базар са 70 дућана и ханова, као и три стотине складишта за со. Тител је у турској власти био све до 1688. да би до склапања Карловачког мира 1699. стално прелазио из руку аустријске војске у турске руке и обрнуто. У тим борбама је београдски Џафер-паша спалио 1695. године утврђени град, побивши пре тога српску посаду града од хиљаду војника са заповедником Стефаном Проданом Штетом. Интересантан је податак да су војници српског заповедника били смештени у земуницама око тврђаве. Оцењујући положај и значај тврђаве, Турци су одредбама Карловачког мира (1699) изричито тражили да се она више не може обнављати, па се њени остаци данас само назиру.

Након потписивања Карловачког мира 1699. године, Аустија је формирала Подунавску, Потиску и Поморишку војну границу.

Тител је до 1747. године био у саставу Подунавске крајине, а потом кратко у саставу Потиске. Када су развојачене Потиска и Поморишка крајина (граница), ушао је у састав Потиског диштрикта, чије је седиште било у Бечеју. 1763. Тител постаје седиште шајкашког батаљона, кога су сачињавали, поред Титељана и граничари 13 околних насеља.  Крај између Дунава, Тисе и Великог канала, све до Темерина и Надаља добио је име Шајкашка. Први командант батаљона био је Србин Арон Станисављевић. Основни задаци и дужности шајкаша (војника) били су регулисани посебним актом, такозваном Регуламентом. По њему су шајкаши били обавезни да према царевом нахођењу врше војне службе у рату и миру, на копну и води, да се брину о општој безбедности на Дунаву, Тиси и Сави и да штите становништво од упада разбојника. Сваког пролећа сви шајкаши су долазили у Тител на обуку која је трајала по недељу дана.

Нови статус насеља свакако се одразио у градитељском корпусу. Већина јавних објеката и кућа била је порушена током војних сукоба у турско-аустријским ратовима. У Тителу, седишту Шајкашког батаљона, по подацима описа Франца Енгела 1786. године било је 176 граничарских кућа које су делимично биле саграђене од набоја, а делимично од цигле. Наводи се да је Тител грађен правилно и да има „илирску“ (српску) школу, православну цркву и парохијски дом, католичку капелу, квартир за команду батаљона и кантона, станове за капетана, аздитора, поручника, батаљонског хирурга, за профуза, ађутанта, канцеларију рачуноводства, стару главну стражару, гостионицу, ковачницу, касапницу, оружницу, пристанишну стражару, барутану, спремиште за шајке и понтоне и шест државних бунара. У документима се наводи и скела за превоз преко Тисе у Банат.

У саставу Батаљона Тител остаје до 1873. када је развојачен и укључен у Бач-бодрошку жупанију. Територија Батаљона је подељена на тителски и жабаљски срез. Уследио је нови начин организације живота на овим просторима. У другој половини XIX века па до Првог светског рата и између ратова, у Тителу се бележи градитељска делатност која је оставила вредна здања као сведочанство о развијеном друштвеном, културном и верском животу.

Насељена места општине Тител су Вилово, Гардиновци, Лок, Мошорин, Тител и Шајкаш.

Више информација